Bojenje zidova, ili krečenje, kako se kod nas popularno naziva, je uvek aktuelan posao u stanu ili kući. Pročitajte nešto više o svim radovima i fazama kroz koje je potrebno proći, kao i o bojama kojim danas možete da „krečite“.

Da bi se zid pripremio, potrebno je gletovanje, fino izravnjavanje površina glet masom. To je najbitnija operacija prilikom pripreme zidova i od nje prilično zavisi krajnji izgled prostorije. Dobar majstor bez problema može da pripremi i loše malterisane i krivo malterisane površine. Kvalitet molerskih radova se ogleda u pravim ivicama, ćoškovima i ravnim površinama, a to se ne može uraditi bez pravilnog gletovanja. Veoma često se ugrađuju aluminijumske lajsne pre gletovanja, kako bi obezbedili prave ivice.

Osnovno gletovanje se obično radi u “dve ruke”. Ponekad mora i „treća ruka“ da se izgletuje, da bi zid ili plafon bio ravan. Postoje i finije glet mase od krečnih i one se nazivaju fini glet ili kit. To su mase koje se koriste u „zadnjoj ruci“ kod gletovanja u veoma tankom sloju i služe za popunjananje mikroneravnina. Fini kit se koristi u radu sa akrilnim bojama. Za druge vrste boja nema potrebe da se nanosi.

Druga bitna operacija posle gletovanja je šmirglanje zidova. Zidovi se uvek šmirglaju, bez obzira koliko dobro izgledaju na prvi pogled posle gletovanja. Naš savet je da izbegavate majstore koji ne koriste šmirglu u radu. Nemoguće je dobiti dovojlno glatku i ravnu površinu samo gletovanjem, a bez šmirglanja.

U zavisnosti od vrste boje za krečenje koriste se i razne granulacije šmirgle. Nije isto šmirglati zid za poludisperzionu boju i za akrilnu boju. Priprema za akrilnu boju je zahtevnija. Mora se koristiti sitnija granulacija šmirgle (zato što je akrilna boja tankoslojnija), pažljivije šmirglati, a ako se želi visok kvalitet zidova, obavezno se koristi fini kit, koji daje izuzetno glatku površinu.

Da bi se površine dobro ošmirglale mora se kristiti reflektor za osvetljavanje. Danas se u enterijeru često koriste skrivena svetla i sijalice koje osvetljavaju zidove i plafone pod “nezgodnim uglovima”. Ti nezgodi uglovi su kada svetlost pada paralelno sa zidom, pa doprinosi da se vide i najsitnije neravnine. Zbog toga se koriste reflektori u šmirglanju kao mera da površine budu kvalitetno ošmirglane.

Krečenje je poslednja u nizu operacija kod molerskih radova. Krečenje može da se uradi raznim vrstama boja i da se dobiju razni kvaliteti.

Postoje tri osnovne vrste boja:

Poludisperzivne (poludisperzije) boje su najjeftinije boje na našem tržištu. Odlikuje ih to što su otporne samo na suvo brisanje i što prave deblji sloj boje prilikom krečenja. Deblji sloj boje pravi reljef na površini, takozvani “tuf”. Posle svakog krečenja tuf se povećava, a može da se anulira samo ponovnim gletovanjem. Prilikom kondenzacije vode na hladnim delovima zidova u prostorijama obavezno dolazi do stvaranja buđi, ako je prostorija krečena poludisperzijom. Razlog za to je što poludisperzija nije vodoodbojna kao druge boje i stvara se buđ kad je konstantno navlažena. Zbog toga se ne preporučuje kao završni premaz u prostorijama sa povećanom vlagom i isparenjima.

Perive ili disperzivne boje su otporne na mokro brisanje i boljeg su kvaliteta od poludisperzije. Za njih je karakteristično da ostavljaju manji tuf i tanji je sloj boje prilikom krečenja. Jedan litar boje pokriva veću površinu, boja je tvrđa, bolje prijanja na površinu i samim tim manje je podložna kasnijem otpadanju. Ove boje bolje podnose vlažne uslove, pa se teže na njima stvara buđ. Mogu da se brišu vlažnom krpom.

Akrilne (latex) boje spadaju u red najkvalitetnijih boja. One ne samo da su otporne na mokro brisanje, već su otporne i na slabije deterdžente, tako da je zid koji je obojen moguće prebrisati (oprati) ceo, i to mnogo puta. Akrilno vezivo koje se nalazi u ovim bojama izuzetno je jako, tako da boja dobro prijanja na zid i ne može da se skine i nakon dugog niza krečenja. One ostavljaju sasvim mali tuf, skoro neprimetan, pogotovo kada se nanose mikrofiber valjcima. Moguće je boju naneti i kompresorom na zid. U tom slucaju nema tufa, a zidovi odišu specijalnom lepotom i idealno su ravni.

Ako želite da saznate još nešto o osobinama i sastavu akrilnih boja za zidove, možete da pročitate u produžetku teksta.

Osnovni sastojci boje

Za većinu nas jedna otvorena konzerva boje izgleda prilično slično kao bilo koja druga, ali ne i za hemičare koji odredjuju sastojke. Jedna akrilna – latex boja može da ima i po 15 do 20 sastojaka, a nekad i više.

Osnovni sastojci boje mogu biti podeljeni u četiri grupe:

  • Pigmenti (toneri, koloranti) su fino mlevene čestice pomoću kojih se postiže određena nijansa boje dodavanjem na mašini ili ručno u kućnoj radinosti.
  • Smole (veziva) su sastojci koji učvrste pigmente i drže ih stabilnim kad se boja osuši na zidu posle krečenja.
  • Rastvarači su tečnosti koje pomažu da se boja nanese na zid ili neku drugu površinu. Posle krečenja rastvarači ispare i ostaju samo pigmenti i smole. Kod akrilne ili latex boje glavni rastvarač je voda, dok je to ulje kod uljanih ili drugi rastvarači kod drugih vrsta boja.
  • Aditivi su sastojci koji utiču na određene osobine boje. Na primer, postoje aditivi protiv buđi, protiv smrzavanja boje i mnogi drugi.

Akrilna boja ima bolje pigmente i bolju pokrivnost. Najbolji i najskuplji pigment koji se koristi u proizvodnji boja je titanijum – dioksid. To je beoma čist beli prah izuzetnih karakteristika i svaka visokokvalitetna boja ga ima u određenom procentu. Ostali jeftiniji pigmenti se mogu naći u akrilnim bojama, ali su više zastupljeni u jeftinijim bojama. Razlika između kvalitetnih i manje kvalitetnih pigmenata je u tome što manje kvalitetne pigmente treba staviti više u boju da bi se dobila ista pokrivnost, pa se samim tim i debljina sloja boje povećava. Zato su visokokvalitetne akrilne i latex boje tankoslojne i sa jednim litrom može da se pokrije i do 14 m2.

Akrilna boja ima bolja veziva, tako da se bolje lepi za površinu i traje duže. Veziva imaju zadatak da učvrste pigmente posle isparenja rastvarača i obezbede kvalitetno prijanjanje boje na zid i dugu postojanost boje. Kvalitetna veziva kao što su akrilna, na primer, su od sitnijih čestica, pa mogu dublje da prodru u površinu koja se boji i samim tim obezbede bolje prijanjanje boje na zid.

Akrilna boja ima veću čvrstinu. Odnos rastvarača (vode u ovom slučaju) i ostalih suvih materija ključan je za čvrstinu boje. U kvalitetnijim bojama je uvek veći onos suve materije (oko 45%), dok u običnim 30% i manje. Većim procentom suve materije – one koja će ostati na zidu i koja ne isparava, dobija se deblji nanos boje, bolja pokrivnost i izdržljivost.

Kod akrilnih boja može da se menja i stepen sjaja. Sjaj se menja odnosom pigmenata i veziva. Sjajnije boje imaju više veziva u odnosu na pigmente, a mat boje više pigmenata u odnosu na vezivo. Zato se i često dešava da sjajnije boje imaju manju pokrivnu moć, jer im nedostaju pigmenti, dok imaju odličnu perivost (mnogo bolju nego mat boje), zahvaljujući većem procentu veziva.

Razni aditivi koji se ubacuju u boju služe za razne namene. Aditivi protiv buđi i plesni ne dozvoljavaju njihovo pojavljivanje nekoliko godina posle krečenja. Postoje aditivi koji omogućavaju dugi rok trajanja, da boja ne peni, da lepo prijanja na zid i da se razliva, da ne smrzne na niskim temperaturama dok se kreči itd.

Savremene boje su daleko bolje i trajnije, ali i skuplje. Poludisperziona boja obično traje dve do tri godine, dok akrilne mogu deset i više. Kada se uzme broj godina, cena rada i cena farbe, akrilne boje su jeftinije od onih za koje mislimo da su jeftinije. Pojedine firme daju garanciju da akrilna boja neće da promeni nijansu deset godina, što je bitno kod nekih objekata. Često se u farbarama prodaju boje koje imaju donekle osobine akrilnih boja, koje su jeftinije, a koje prodavci predstavjaju kao akrilne. Akrilna boja koja koja ima dobru perivost i postojanost na našem tržištu mora da košta oko 1 evro/m2. Ispod te cene mogu da se nađu perive boje, ali nižeg kvaliteta.

I kod kupovine boja važi staro pravilo da, koliko se plati, takav je kvalitet. Razmislite, jer je ponekad jeftinije mnogo skuplje…

Autor: Nikola Stojanović